Filolog (Jun 2020)
Кругови тумачења, аналитички путокази. Критика критичке прозе А. Б. Шимића
Abstract
Поезија може без песничких аутокоментара. То, уосталом, важи за све књижевно-уметничке жанрове. Како, међутим, ствари стоје с критичким радовима песника када ови радови – структурисани да општетеоријски проблематизују било одређени естетски феномен, било групу генеричких уметничких особина – превазилазе оквир ауторефлексивних амбиција својих аутора? Ту је, дакле, реч о полиграфском деловању књижевника. Вишесмерност таквог деловања, његова дијалектичка суштина, подразумева могућност самосталног постојања мисаоно-критичких облика исказивања ставова и судова, независно од узуса личних поетика стваралаца. Управо је дело Антуна Бранка Шимића погодан пример за разматрање овога сложеног проблема онто-теорије књижевности: историјат рецепције сједињеног, односно раздвојеног испитивања и вредновања његове поезије, то јест критичке прозе, ваљано илуструје колико неизвесности, толико произвољности досадашњих антитеоријских приступа критичким радовима уметника. (Српски пандан, штавише тежи и упечатљивији, пружају односи поезије и мисли о поезији у делима, на пример, Лазе Костића, Момчила Настасијевића, Миодрага Павловића.) Овако усмерено проучавање обавезује на кристалисање још једног плана опште дискурзивне праксе књижевних критичара и тумача. Реч је сталној борби међу начелним интерпретативним схватањима, такозваним владајућим књижевним парадигмама. У овој равни, наиме, до посебног изражаја долазе мисаоно-логичка снага и естетичко-критички интегритет тумача именованих односа. Променљива судбина статуса критичке прозе А. Б. Шимића у југословенској и, особито, хрватској књижевности двадесетог века показује то такорећи у огољеном виду.
Keywords
