Рана поезија Бранка Миљковића: песник којег (не) познајемо

Abstract

Циљ овог истраживања јесте да се у раној поезији Бранка Миљковића, коју аутор није за живота публиковао, а доступној широј читалачкој публици након објављивања другог тома Сабраних дела, Песме II, уоче зачеци Миљковићевих поетичких идеја и профилише његов песнички развој. Део тих песама пронађен је у писмима која је као петнаестогодишњак писао својој симпатији, Љиљани Илић, и оне припадају корпусу љубавне, петраркистичке и антипетраркистичке лирике. Анализирајући најраније песме, потврђујемо тезу да је реч о песнику велике ерудиције, изванредном познаваоцу књижевности, страних језика, митологије и филозофије још у гимназијским данима, односно песнику који је у литератури проналазио примарну инспирацију за своју поезију. У раној поезији налазимо и зачетке Миљковићеве неосимболистичке поетике сна и заборава. Препознајемо карактеристичну употребу симбола, метафоре и парадокса у грађењу песничких слика, али и фаворизацију сталних песничких облика какав је сонет. У овим песмама наговештава се и потоњи песник орфејског синдрома по коме ће Миљковића упамтити историја српске поезије XX века.

Keywords

• рукописи
• љубавна поезија
• петраркизам
• сонет
• сан
• Бранко Миљковић