Rad, kapital i socijalna kohezija u (post)pandemijskom okviru

Abstract

Komparativna istraživanja pokazuju da sindikatima i zaposlenima „dobro ide” samo u situacijama paralelnog demokratskog razvoja i ekonomskog rasta koji vode socijalnoj koheziji i smanjenju nejednakosti. Unutar aktuelne pandemijske krize, uz već postojeći demokratski deficit, ponovo ulazimo u period pada ekonomskih pokazatelja i daljeg rasta siromaštva i nejednakosti. Dramatično ekonomsko zaostajanje Srbije se može delimično nadoknaditi samo visokim stopama rasta. Promena je moguća radikalnom promenom ekonomske politike u čijoj je osnovi objedinjavanje nužnih regulativnih sa razvojnim funkcijama i ulogom države, odnosno jasan razlaz sa raširenim neoliberalnim ekonomskim mitovima. Pandemijska kriza, kao istovremena kriza i ponude i tražnje, kroz brojne izazove, poput rada na daljinu i razvoja internih sistema kontrole i redukovanja troškova, urgentnim čini kreiranje Novog društvenog ugovora kojim će se definisati radni standardi i bazični prihodi za sve radno angažovane.

Keywords

• socijalna kohezija
• nejednakost
• prekarnost
• sindikati
• razvojna država