Музика као средство произвођења социокултурне другости

Abstract

Појам „музика“ треба посматрати као синестезички концепт: утисци о њој не преносе се искључиво чулом слуха, већ и чулом вида, а њено дејство може се посматрати као интелектуално и емотивно, као однос према одсвираном или изреченом у тексту песме, али и према самој појави или наступу музичара, извођењу музичког дела и томе слично. Другим речима, музиком не саобраћамо само тако што је свирамо и слушамо, већ и тако што је схватамо – у смислу културног и друштвеног феномена. Они који користе на такав начин схваћен концепт музике не морају бити ни музичари пошто се друштвено и културно разумљиве и релевантне поруке могу пренети и једноставним емитовањем одређених музичких аудио или видео записа или путем заузимања става према неком музичком делу. Музика представља медијум изражавања социокултурне другости у западној цивилизацији, барем од средњег века наовамо, али представља и начин произвођења те другости. Под произвођењем другости подразумевамо „откривене“, то јест свесне и намераване појединачне чинове употребе музике као синестезичког концепта у сврху преношења културне поруке о одређеној врсти другости у датом социокултурnom kontekсту, а која за непосредну референцу узима пошиљаоца такве поруке. Циљ нам је да представимо механизам произвођења другости на такав начин, разматрањем примера који се тичу различитих врста музичких дела (рокенрол, филмска музика, класична музика итд.), различитих врста другости (онтолошка, политичка, етничка итд.) и различитих социокултурних контекста из ближе и даље прошлости, као и из садашњости.

Keywords

• антропологија
• музика
• другост
• културна комуникација
• западна цивилизација