У служби континуитета. Етно-археологија у Србији

Abstract

Етноархеологија, као важна субдисциплина археологије, у Србији се није развила пошто су путеви који су могли водити ка њој, били закрчени различитим концепцијама идеје континуитета. У српској археологији се тако континуитет схватао или као наставак директних егејских и грчких утицаја, као метафизички континуитет духа, необјашњиви „идеалтипски“ континуитет, национални континуитет, или као трансмисија културних традиција. Заједничко свим овим различитим парадигмама је то да је континуитет прихватан као нешто што се подразумева, а савремени етнографски материјал је служио само као илустрација дугог трајања појединих културних облика. Права вредност етноархеологије, као пута ка превазилажењу статичног археолошког записа и ка успостављању увида у динамику прошлости, није била искоришћена.