Дух синтезе у есејистици Исидоре Секулић – између расе и културе

Abstract

Циљ рада је да кроз тематски преглед есејистичког стваралаштва Исидоре Секулић открије њено системско поимање свијета и културе. У односу према страним културама Исидора Секулић се остварила првенствено као мислилац оријентисан ка проблемима европске културе, уз велико поштовање према културама Истока. Полазећи од самог дјела о којем је писала, његовог аутора, духа времена и духа расе и нације којој је припадао, у индивидуалној природи својих тема тражила је универзалне истине које превазилазе наведене полазне тачке и улазе у домен културе. Систем који оваква визија подразумијева конципиран је као синтеза сличности и разлика, односно као „закон равнотеже“ настао спрегом „изохимена“ и „контраста“ између појава којима се Исидора бавила. Домаће културе су у овај систем улазиле оним личностима и дјелима који су, упијајући искуства сопственог тла, превазилазили расну индивидуалност. За основне темеље српске културе Исидора је сматрала народни дух и језик, као основу и медиј за стварање културних добара, и немањићку традицију и духовно неимарство, као плод универзалне потребе човјека да општи са Богом, док је идеал синтезе расе и културе видјела у лику Петра II Петровића Његоша.

Keywords

• исидора секулић
• закон равнотеже
• изохимене
• контрасти
• раса
• култура