Приповједачко умијеће Светозара Ћоровића

Abstract

У раду се анализирају одређујућа наративна обиљежја приповједачке умјетности Светозара Ћоровића. Писац богатог и разноврсног опуса, Ћоровић је у овом раду посматран превасходно као приповједач, аутор кратких прозних облика, у којима се најчешће стваралачки и исказивао. На више примјера из ауторових прича, цртица и записа, указано је на сљедећа својства његовог приповједачког концепта: опис, сцена, дијалог, упечатљиви ликови и ефектни завршеци. Иако најчешће сврставан у позног реалисту, Ћоровић, према важним обиљежјима свога приповједачког исказа (унутрашњи монолог, психолошка нарација, доживљени говор, склоност ка натуралистичком детаљу), припада и епоси модерне, за вријеме чије доминације је и настала већина његових дјела. Наглашава се да је Ћоровић као приповједач неоправдано скрајнут у српској књижевности, што се може илустровати и бројем релевантних текстова о њему, а још изразитије, учесталошћу објављивања његових дјела.

Keywords

• светозар ћоровић
• приповједачки поступци
• тематско-мотивски регистар
• реализам
• модерна