У тајанству света: оно чему се радује меланхолик

Abstract

Рашчитавајући у аутопоетичком кључу садржај писма књижевнику Зији Диздаревићу с почетка Баште сљезове боје, у раду се конституише проблемско место односа меланхолије и хумора у приповедној прози Бранка Ћопића. Од прве приповедне збирке Планинци (1940) и циклуса Живот у магли, насталог у предратно време, а објављеног 1946, до Баште сљезове боје (1970) одвија се једно (о)кретање ведрине и сете. Оваква поетичка и естетичка (лирска) путања приповедачке имагинације остварује се кроз меланхолију и хумор као стваралачки премер упризореног света. Користећи се теоријским погледима на феномен меланхолије (М. Хајдегер, Ј. Кристева, Е. Левинас) и филозофским гледиштима (Платона, П. Слотердика, Ј. Паточке), аутор у интерпретацији Баште сљезове боје сагледава феномен тајне као битан идејно-филозофски чинилац приче и приповедања, који реалистични приповедни дискурс раствара и помера ка искуству модерне субјективности.

Keywords

• меланхолија
• хумор
• ћопић
• аутопоетика
• душа
• тајна
• самоћа