Компетенције и мериторност медиокритета

Abstract

Живимо у доба врхунца неолибералне демократије. То доба зачето је поодавно, с постмодерном као побуном против модерне, односно рационалности и науке, окретом ка унутра, али тај окрет показао се неискреним, јер за искрено истинит окрет ка унутра није довољно обезбедити субјективитет индивидуе заснован на спољашњој, институционално организованој друштвеној сигурности. За искрено истинит субјективитет неопходно је духовно напрезање свих индивидуа при усаглашавању око друштвености. Али духовног напрезања и усаглашавања нема без духовног трпљења. Дакле, проблем и није у нарастању рационалности, већ у недостатку њој комплементарне ирационалности садржане у неопходној спремности сваке поједине индивидуе на трпљење при усаглашавању. Патња, схваћено људски, јесте самоужитак човека (Маркс). Уколико трпљење и патња изостају, нема израстања индивидуе у личност. Окрет ка унутра показао се претешким. Учинило нам се да је проблему људскости много лакше приступити рационално, уз пермисивно посредство институција. Али ако нема довољног броја, непосредованим духовним трпљењем, из себе израслих, одговорних личности долази до посрнућа демократије и декаденције друштва, па упркос тежњи меритократији, осмишљеној кроз уређење друштва помоћу институција, доспевамо до мериторности медиокритета – мериторности просечности. Неолиберална демократија тиме се разоткрива као привид демократије – медиокритетска демократија, а њом произведена друштвеност као привид слободе. Како до тога долази?

Keywords

• меритократија
• мериторност медиокритета
• медиокритетска демократија
• компетенције
• тоталитаризам
• конформизам