Афоризам и/или (ауто)поетичке нелагодности фрагментарног писма

Abstract

У раду су издвојене жанровске, поетичке основе афористичког облика, те потоња динамика раз/граничења с дискурсом фрагментарног писма. Идући за иманентном драматичношћу односа истине и афористичког дискурса, у генетичком луку од пројекта јенских романтичара до Мориса Бланшоа, афоризам губи терминолошко преимућство унутар дискурса кратких форми, а појмовну превагу односи његов конкурентни појам фрагмент. Узевши у обзир двадесетовековна филозофска и књижевнотеоријска разматрања фрагментарних пракси писања и афористичког исказа (Ж. Дерида, М. Бланшо, Ж. Бодријар, Ф. Сузини-Анастопулос, Ф. Море, Б. Грант), други део рада посвећен је аутопоетичким ставовима И. Андрића у Знаковима поред пута. На темељу андрићевске мисли о афоризму као заслепљујућем бљеску отворено је питање реторско-онтолошке хегемоничности његовог дискурса у односу према истини и захтеву фрагментарног писања као захтеву модернистичке књижевности.

Keywords

• афоризам, фрагментарност, истина, поетика, Андрић, Дерида, Бланшо, Бодријар, Море