Snaga međuvladinog principa u Zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici i slabost ambicija o strateškoj autonomiji Evropske unije u kontekstu ukrajinske krize

Abstract

Od početka otvorenog vojnog napada Rusije na Ukrajinu februara 2022. godine, Evropska unija uvela je trinaest novih paketa ekonomskih sankcija Rusiji. Povrh toga, i pored direktne ekonomske pomoći Kijevu, Brisel i niz država članica povele su politiku slanja vojne pomoći u različitim oblicima, uglavnom u skladu sa sopstvenim procenama bezbednosnih interesa i raspoloživih mogućnosti. EU je oformila misiju za vojnu pomoć (EUMAM Ukrajina) i deo postojećih programa, poput Evropskog mirovnog instrumenta, počela da koristi u svrhu vojnog opremanja ukrajinske vojske. Pored toga, percepcija Rusije kao dugoročne pretnje sve više utiče na nove planove u domenu vojne industrije i budućeg naoružavanja. U ovom radu želimo da analiziramo kakvo je sadejstvo ovih koraka koje čini EU, i koje države-članice čine samostalno ili (i) u sadejstvu kroz NATO kao dominantni vojni savez na evropskom tlu. Naša argumentacija je da praksa ove vojne krize pokazuje da države članice u zanemarljivo maloj meri teže da koriste Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku (ZBOP) kao okvir svog delovanja, da ga dugoročno jačaju i izgrađuju, već teže da koriste ili bilateralne veze – prema Ukrajini i međusobno, ili postojeći okvir NATO-a. Ova argumentacija potvrđuje postulate novog međuvladinog pristupa u izučavanju ZBOP-a. U političkoj praksi međuvladin princip ostaje dominantan u domenu ZBOP-a, i pokazuje da tekuća praksa efektivno nije usmerena ka jačanju ZBOP-a niti daje novi sinergetski efekat i da, relativno, u širem odnosu snaga EU gubi u odnosu na postojeće veze unutar NATO pakta i nove fleksibilne forme bilateralne i multilateralne saradnje svojih država članica, izvan ZBOP-a.

Keywords

• evropska unija
• rat u ukrajini
• vojna pomoć
• odbrana
• nato
• bezbednosno akterstvo