Sva je slatka

Abstract

Izgleda tako slatko, ali živi je otrov. Pogledajmo malo dvoranu: svi su unutra. Trećini njih, a i to sam malo rekao, nisam baš drag. Sve su to moji protivnici, moji krvnici i moje žrtve. Petnaest sam godina u firmi, zadnjih pet kao šef kadrovske – nije lako. Ali od svih tih dama i gospode koji me mrze, vrlo dobro znam, najgora je ona. Moja najveća neprijateljica. Znam što govorim jer dobro je poznajem: to mi je žena.A konkurencija je jaka, tu su svi moji najratoborniji, najžilaviji protivnici: Donatella, ekonomistica s magisterijem s Harvarda, koju sam zaposlio kao tajnicu kad zbog krize nije mogla naći posao i koja mi je jednom prigodom, lagano i namjerno, izlila kipuću kavu po hlačama jer sam je zamolio da nam na sastanak direktora donese piće (A što sam mogao? Nisam ja kriv za krizu. A na sastanku je bio generalni direktor. I lijepo sam je zamolio). Zaldíbar, koji se iživljavao nada mnom šest godina kad mi je bio šef, potpisujući – bez moga znanja – sva moja izvješća kao svoja. Contreras, koji je pucao na moje mjesto, ali je izgubio bitku, čemu je vjerojatno pripomoglo to što sam se ja slučajno učlanio u isti teniski klub kao i generalni direktor, s kojim sam se uspio sprijateljiti između dva forehanda (nisam ni ja svetac, ali nisam ni đubre kao Zaldíbar – recimo da je to normalna, uobičajena doza nečasna ponašanja). Dakle, i u društvu ta tri teškaša, ona mi je i dalje najveća neprijateljica, u toj dvorani i u svemiru. To što smo u braku samo pogoršava stvari. Spavam s njom, sa svojom smrtnom neprijateljicom, a kad ne mogu spavati, čini mi se da je čujem kako u tišini snuje tajne osvetničke planove.