Књижевна историја (Mar 2024)
Од сабласти до фантома: полемике о Иви Андрићу у постјугословенском периоду – критичко преиспитивање
Abstract
Иво Андрић једини је југословенски добитник Нобелове награде за књижевност и писац чије је место у (српском) књижевном канону одавно неупитно. Његово дело отуда представља непрестани повод за распламсавање различитих – не само књижевних, а ни искључиво културалних – сукоба, за критичко и херменеутичко испитивање из разноврсних (теоријских) перспектива. Полемике о Андрићевом животу и раду посебно су се интензивирале након његове смрти, а највише у периоду после распада СФРЈ. Андрићева проза у великој мери тематизује ислам, муслимане и османско наслеђе, а радња његових приповести смештена је углавном у Босни под османском владавином. Управо су тумачења репрезентације муслимана и Османлија у његовим делима, као и оптуживање писца за исламофобију, оријентализам и евроцентризам, била чворишна места поменутих „сукоба интерпретација“. Последњу такву расправу подстакла је књига Зорана Милутиновића Битка за прошлост: Иво Андрић и бошњачки национализам (2018), и сама представљајући одговор на једну струју бошњачке рецепције овог писца. На Милутиновићеву књигу критичким приказима реаговали су најпре Давор Бегановић и Енвер Казаз, а потом и Дамир Шаботић, указујући на одређене методолошке недостатке понуђене аргументације; Милутиновић је на сваки од тих радова реплицирао. У расправу се доцније укључио и Ненад Величковић, сумирајући претходно изнете ставове и тврдећи да, осим бошњачког, постоји и српски националистички дискурс о Андрићу, на шта је Милутиновић одговорио књигом Фантом у библиотеци: постоји ли српски националистички дискурс о Иви Андрићу? (2022). Циљ овог рада је да – уз осврт на релевантну литературу – критички изложи, резимира и установи теоријску кохерентност и утемељеност основних становишта учесника ове полемике, која се углавном водила поводом интерпретације и политичко-идеолошке (зло)употребе Андрићевих дела.
Keywords
