Женска поезија и стратегије спољашње дијалогичности

Abstract

У раду се бавим савременом словеначком поезијом ауторки с фокусом на стратегије спољашње дијалогичности. Након кратког историјског прегледа положаја које су песникиње заузимале у словеначком књижевном систему у XX веку прелазим на опис структурних промена које су након 2000. године утицале на појачану продукцију и побољшану рецепцију. Статистички подаци показују да је књижевно поље и даље фалоцентрично. Упркос томе, евидентно је да су у савременој поезији коју пишу жене присутни сви приступи патријархалном симболичком поретку које открива Јулија Кристева и све фазе женске књижевности о којима говори гинокритика Илејн Шоувалтер. Није мали број песникиња које се хватају у коштац с устаљеним менталним, социо-културним и говорним матрицама да би деконструисале сопствену дискурзивну праксу, а од 2005. године посеже се за двема стратегијама – увођење драмског монолога и фиктивне персоне. Полазећи од Бахтинове типологије дијалошких односа, анализирам шест песничких књига (Крамбергер, Горечан, Погачник, Корун, Макуц, Видмар) и долазим до закључка да формалне одлике ауторки следе из њихових тематских опредељења, односно интересовања за истраживање затираних зона интимног и друштвеног хабитуса жена.

Keywords

• савремена словеначка поезија
• женско писмо
• спољашња дијалогичност
• драмски монолог
• персона
• еманципацијске дискурзивне праксе