Divlji čovek kao mera drugosti

Abstract

Pojam divljeg čoveka pojavio se kroz jedno od najvitalnijih pitanja o kojem su ljudi u prošlosti razmišljali, kroz pitanje ljudskosti. Divlji čovek se, još od prve pisane književnosti, uvodi kao pojam koji definiše kuda bi se mogla povući linija između sveta životinja i sveta ljudi. Sa druge strane, ovaj pojam se može shvatiti kao relacioni fenomen imaginacije čije su hronološke promene pokazatelji naličja „normalnosti“ u različitim društvenim okolnostima. Predmet istraživanja je ideja divljeg čoveka kao Drugog unutar istorije arheoloških ideja. Ona je u arheologiju dospela zahvaljujući konceptu divljaštava u jednolinijskom evolucionizmu. Pošto je „etnografska sadašnjost“ do danas ostala važan uporedni okvir za arheološka istraživanja, ideja o divljem čoveku je usmeravala arheološke interpretacije kulturno i hronološki najudaljenijih evropskih prošlosti. Cilj rada je preispitivanje mehanizama kojima humanističke discipline, upotrebom mita o divljem čoveku, ojačavaju moderni identitet Evropljana nasuprot drugima u prostoru i vremenu. Takođe, ideje o divljem čoveku biće sagledane u kontekstu društava iz prošlosti, da bi kao takve poslužile kao sredstvo za interpretiranje identiteta na osnovu arheološkog zapisa