Џојсово промишљање о љубави без слободе и слободи без љубави у драми „Изгнаници”

Abstract

Џојсова драма „Изгнаници” (1918) сматра се његовим најмање успешним делом, нарочито када се упореди са комплексношћу симбола и техником „тока свести” коју Џојс мајсторски експлоатише у романима „Портрет уметника у младости”, „Уликс” и „Финеганово бдење”. „Изгнаници”, међутим, документују две значајне ствари: с једне стране аутобиографски елементи на којима је заснована радња драме пружају увид у Џојсову компликовану везу са Нором Барнакл, док с друге стране драма у целости открива утицај Хенрика Ибзена на Џојсову уметност. Пратећи ова два аспекта драме, у раду испитујемо начин на који је Џојс у „Изгнаницима” анализирао проблематичан однос између слободе и брака, слободе и егзила, слободе и достојанства, слободе и лепоте живљења. Рад заступа тезу да је Џојсов драмски експеримент, без обзира на његову недореченост и неразрешени драмски заплет, незаобилазно штиво које је утрло пут, како ка техници „тока свести” коју је Џојс усавршио у потоњим делима, тако и ка специфичном, надасве уметничком виђењу слободе, које представља основ за разумевање Џојсових прослављених романа.

Keywords

• џејмс џојс
• нора барнакл
• „изгнаници”
• „мртви”
• слобода
• брак
• егзил
• истина