Ћутање и смех као оспољавање ослобађања јунака у роману Доротеј Добрила Ненадића

Abstract

У раду су представљени резултати анализе романа Доротеј у светлу међуодноса романа и филозофско-религијских доминанти епохе у којој је радња лоцирана, али и у светлу односа средњег века према наредном периоду у европској култури. Основна хипотеза јесте да средњи век није само декор у којем се радња одвија већ да постоји суштинска веза и оправдање за стилска (поетичка) решења у тражењу духовне спреге са временом које роман доноси. Показује се да се у кључу смештања радње у средњовековни период, и то период византизације српске државе, лик Доротеја може сагледати као лик који интегрише антички и византијски идеал лепоте и доброте, али и мири природу двеју епоха, средњовековне и ренесансне. Стога се у раду истражује могућност тумачења Доротејевог израстања у ослобођену личност ренесансног човека као једне од основних идеја романа. Доротејево ћутање анализира се не само са композиционе већ и са филозофско-религијске стране. Смех, као готово једини начин на који се Доротеј, кроз говор других ликова, ипак оглашава, анализира се као сигнал у карактеризацији развојног пута јунака. Додатно, испитује се и међуоднос ових и низа других мотива карактеристичних за средњовековну религију и културу, чиме ће се показати да Ненадић у овај роман зналачки инкорпорира читаву мрежу елемената и мотива византијске књижевности.

Keywords

• роман Доротеј
• наративни поступак
• ћутање
• смех
• средњи век
• Византија