Поезија реалистичког „чула“: двојност јунаковог света у приповеци „Нема краја“ Антонија Исаковића

Abstract

Предмет овог рада јесу поступци захваљујући којима је Антоније Исаковић у приповеци „Нема краја“ – одабраној сходно композиционој и, последнично, семантичкој повлашћености унутар прозне збирке Празни брегови (1969) – преосмислио реалистичкe књижевне обрасце. Епитет реалистичко овде се односи на књижевни метод који надилази стилско-формативну или књижевноисторијску категорију реализма. У раду ће се размотрити одговарајуће особености Исаковићевог проседеа, које су илустративне за један вид модернизације послератне српске прозе на реалистичким основама.

Keywords

• Антоније Исаковић, реализам „без обала“, Празни брегови, лирска проза, поетика, литерарна иновација