У трагању за „савршеним“ приповедачем: Проклета авлија као Андрићев наратолошки бедекер

Abstract

У раду се указује на могућност читања Андрићеве Проклете авлије из перспективе сагледавања њене подразумеване метанаративне поставке. Текст романа, паралелно с уважавањем тематских и семантичких равни које формира, интерпретира се и као својеврсни каталог различитих приповедачких модела који стоје у координатама унапред дефинисаних међусобних односа. Положај „Ћамилове приче“, средишњег наративног елемента романа, тумачи се не само као тематски и композиционо кључни сегмент целине већ пре свега као кулминација и тачка разрешења својеврсног читалачког трагања за једним специфичним приповедним поступком. Вешто вођено путовање до „срца“ приповести, током кога и сâм читалац спонтано постаје метанаративни јунак текста, остварено је кроз сложено вишегласје различитих (типова) казивања. У раду се сугерише да Проклету авлију треба промишљати не само као један од несумњиво најуспелијих Андрићевих текстова већ и као дело које се дословно може сматрати животним и тестаментарним. Дајући управо хомодијегетичком приповедању формацијски најистакнутије место у односу на све остале наративне облике, Андрић изражава дубоко разумевање овог приповедног поступка, наговештава неке неочекиване спознаје феномена приповедања уопште, али и антиципира промене у српској прози друге половине прошлог века.

Keywords

• хомодијегетичко приповедање, метанарација, приповедачки модели, ја-приповедач