Оглед о филму "Енклава" Горана Радовановића: шта проживљавамо и чега се сећамо размишљајући о искуству гледања једног савременог историјског кинематографског дела

Abstract

У огледу се преплићу елементи антрополошког (Стивен Кејтон и Марк Оже), филмолошког (Дејвид Бордвел ), филозофског (Стенли Кејвел и Вилијам Ротман) и историографског приступа изучавању филма (Роберт Роузенстоун) како би се развио одговарајући оквир за обухватну антропологију једног конкретног филма – Енклаве (2015, 92 мин.) Горана Радовановића. Циљ је да се оствари што потпуније разумевање ауторских поступака уз помоћ којих логика овог “савременог историјског филма”, дакле филма који се бави “историјом која још увек траје” практично делује на гледаоце филма. Још конкретније, иде се за прецизним разоткривањем начина на које се Радовановићева сликовно-звучна приповест о мукотрпном израстању пријатељства између албанског и српског дечака у енклави на Косову рве, опире, али истовремено и стапа са знањима, очекивањима, доживљајима и сећањима која у себи носе они који су имали прилику да виде филм, укључујући ту на првом месту аутора овог огледа. Најсажетије, кључно питање огледа је како, односно зашто поједини филмови постају значајни у животима оних који су имали прилику да их виде, или, како би то Стенли Кејвел поставио, који су узроци сопственог (и било чијег другог) поимања конкретног филма, такав какав је?

Keywords

• антропологија једног филма
• историјски филм
• логика сећања
• аутоетнографија
• историјска поетика филма