Типови говора у роману Џејн Остин „Разум и осјећајност”

Abstract

У раду се анализира роман Џејн Остин Разум и осјећајност (Sense and Sensibility) у свјетлу Бахтиновог схватања ауторског и туђег говора и њиховог односа (1980: 127−130), а у теоријском оквиру лингвостилистике (Kovačević 2012, 2011, 2013, 2015; Katnić-Bakaršić 2001), односно према критеријумима репрезентологије (Kovačević 2015: 253−254). Циљ рада је да се препознају и испитају типови преношења туђег говора, мисли и писања (Leech and Short 2007; Semino and Short 2004; Kovačević 2013) и њихов однос са ауторским текстом. Текст романа анализира се методом „ријеч по ријеч“, без примјене софтвера. Показује се да Џејн Остин у овом роману користи: нараторово извјештавање о говорном чину / чину мишљења / чину писања, неуправни говор/мисао/писање, експресивни неуправни говор/мисао, слободни неуправни говор/мисао, монолошки, дијалошки и полилошки управни говор, слободни управни говор, реплику дијалога, фрагментарни управни говор, хипотетички говор, управну мисао, слободну управну мисао, управно писање, уметнути туђи говор/мисао. Гледано са синтаксостилистичког становишта, Џејн Остин превасходно сапостављањем и симетричношћу стилогених комбинација ауторског говора и слободне неуправне мисли, и неуправне мисли са једне стране, те управног говора, реплике дијалога, слободног управног говора, управног писања и слободног неуправног говора са друге стране, постиже антитетички ефекат који одликује укупну структуру овог романа.

Keywords

• лингвостилистика
• репрезентологија
• ауторски говор
• туђи говор
• џејн остин
• енглески
• „разум и осјећајност”.