Књижевна историја (Oct 2024)
О неким моделима енглеског модернистичког путописа
Abstract
Све веће интересовање за проучавање путописног жанра скренуло је пажњу и на путописе славних енглеских романописаца. У складу с поливалентним жанром којем припадају, значај ових дела се може посматрати с различитих аспеката. Она поседују сопствену књижевну вредност, представљају неопходно помоћно средство у раду посленика у многим областима и служе као значајни путокази на мапама живота њихових аутора. Овај рад се бави неким моделима енглеског модернистичког путописа, а истраживачку грађу чинила су дела Д. Х. Лоренса, Грејема Грина и Лоренса Дарела. Три поменута књижевника стекла су славу својим романима, али путописи који чине део њиховог богатог књижевног опуса такође завређују пажљиво проучавање. На период након Првог светског рата млади енглески писци имали су својеврстан одговор. Несумњиво је да њихови путописи зато имају извесне заједничке одлике. Међутим, путописи који су узети као илустративни примери у овом истраживању показују да не постоји јединствен модел енглеског модернистичког путописа. Сваки аутор је развијао сопствени образац путописања, који је био одраз не само историјског периода у којем је настајао, већ и ауторовог одрастања и карактера. Путописање Д. Х. Лоренса је есејистичко, контемплативно. Оно омогућава аутору да путујући промишља и износи своје бројне ставове и тумачења. Каткад отворено позива читаоца на саучествовање у размишљању, ојачавајући тиме повезаност на релацији путописац-дело-читалац. Д. Х. Лоренс кроз своје путописе наглашава значај директног искуства и опире се предрасудама, спутавању слободе, правцу у којем се креће савремена цивилизација. Необјашњив нагон за новим путовањем, тј. измештањем из постојеће локације и одласком ка, просторно или временски, све даљим културама, приморава овог писца да своје путописе, богате бинарностима и неоптерећене карактеризацијом, нагло или ахронолошки приводи крају. Грејем Грин обогаћује путописни жанр својим ненадмашним психолошким путописима у којима је самооткривање значајније од било какве карактеризације, а атмосфера доминантнија од пејзажа. Његови путописи су одраз модернистичког окретања психоанализи, јер их, изнад свега, одликује тумачење снова, превазилажење страхова, исцрпљујуће путовање кроз сопствену свест, катарза и оживљавање жеље за животом. Грин се представља као строг критичар неоколонијализма, али му наизглед случајно промакну опаске изречене с империјалистичког становишта. Лоренс Дарел се сматра резидентним путописцем, тј. аутором који је наглашавао значај дужег боравка у неком месту ради упознавања скривених дамара одређеног поднебља. У путописе посвећене Медитерану, првенствено Грчкој, уграђује своја обилата и пажљиво прикупљана сазнања из разних области, поткрепљује их песмама, пословицама, илустрацијама и разноврсним додацима. Навођењем пређашњих путописних дела потцртава значај овог жанра. Мање или више вешто маневрише у политичким освртима и заговара разумевање између култура, њихово прожимање и размењивање идеја. Његови брижљиво извајани ликови намећу запитаност над фикционализацијом у путописању. Може се закључити да вероватно има онолико модела енглеског модернистичког путописа колико и књижевника који су се опробали у том жанру. Резултат овог рада сумиран као “један романописац – један модел путописања” може инспирисати даља проучавања која би била обогаћена моделима путописа других енглеских модернистичких писаца.
