Upotreba Kantove kritike silogizma u argumentaciji

Abstract

Kategorički silogizam je verovatno istorijski najduže proučavan oblik deduktivnog rezonovanja. Klasična silogistička teorija je uglavnom bila usmerena na utvrđivanje strukturalnih pravilnosti u silogizmu i manje je obraćala pažnju na praktičnu i svakodnevnu argumentacijsku upotrebu ovog vida rezonovanja. Imanuel Kant [Immanuel Kant, 1724-1804] je izneo jezgrovitu kritiku ovakvog pristupa silogizmu optužujući ga da proizvodi lažne suptilnosti koje više zamagljuju nego što razjašnjavaju, te je ponudio sopstveno objašnjenje koje radikalno redukuje kompleksnost silogističkih pravila na dva osnovna principa. Prateći ovu Kantovu redukciju moguće je konstruisati heuristiku primene silogizma u argumentaciji zato što njegova dva principa silogističkog suđenja pokazuju značajne paralele sa relacijama dovoljnog i nužnog uslova. Na osnovu toga se predlaže model u kom se modusi prve silogističke figure koriste za argumente o ispunjenosti dovoljnog uslova, modusi druge figure za argumente o neispunjenosti nužnog uslova, modusi treće figure za argumente o minimalnim granicama ispunjenosti dovoljnog uslova, a modusi četvrte figure u situacijama kada je neophodno sagledati alternativne rezultate za neke od prethodnih figura.

Keywords

• argumentacija
• dovoljan uslov
• Imanuel Kant
• kategorički silogizam
• nužan uslov