Како се изговара несаопштиво: траума дјетета у романима Весне Алексић Ја се зовем Јелена Шуман и Сазвежђе виолина

Abstract

У срцу свих разговора и промишљања о трауми стоји суштинска запитаност о могућности њеног језичког оваплоћења, њене истинске преводивости на комуникацијски ниво, увођења у простор разговора о партикуларним или заједничким искуствима. Проблем саопштивости трауме стоји као двосјекли мач, или Гордијев чвор, једнако у психологији, социологији или књижевности и науци о њој, уколико су ове ствари уопште арбитрарно раздвојиве. Књижевност је, пак, вјероватно је сувишно и истицати, дотични вербализујући метод одувијек на себи својствен начин примјењивала – обликовање трауматичних, персоналних колико и колективних – искустава у литератури стоји као један од главних темеља на којима умјетност ријечи почива. Оцртани херменеутички проблеми добијају, пак, и једну нову димензију када је о књижевности за дјецу ријеч. У једном специфичном пресјеку са проблематиком трауме у књижевности у цјелини назире се посебно мјесто веома важног поља истраживања, како за науку о књижевности тако и много шире, за социологију, педагогију, антропологију, студије културе – а то је питање како књижевност за дјецу обликује и третира трауму. Овај рад поставиће та питања у вези са романима савремене српске ауторке књижевности за најмлађе, Весне Алексић.

Keywords

• књижевност за дјецу, траума, идентитет, језичко обликовање