Књижевна историја (Jan 2022)
Лица смрти
Abstract
Гроб у гори архетипски је мотив, присутан на широком словенском ареалу у различитим жанровима (бајка, усмена епика, балада и др.). Мотив укорењен у фундаменталне матрице мишљења и основни модел простора (вертикала; гора / шума) имао је истовремено свој историјски лик, што је, несумњиво, био фактор његовог упорног опстајања и виталности у свим слојевима традиције: на сличан начин осмишљава се хајдучки гроб у класичној десетерачкој епици, гроб италијанског партизана у „култној“ песми O Bella ciao и у лирским варијантама из НОБ-а. Потоњи слој певања пратио је у великом делу корпуса и концепт умирања с радошћу и пркосом, особене глорификације смрти која (безименог) појединца жртвује колективном добру. Иако ни старијим епским слојевима није страна смрт „за идеју“ („За крст часни и вјеру ришћанску“), у песмама о НОБ-у померен је идеолошки фокус (с вере на државу и Партију) и, много интензивније него у класичној епици – на култ вође. Новина у певању о НОБ-у јесу, међутим, страдања великих размера без могућности отпора, злочини ван боја, масовне смрти и гробнице невиних (деца, старци, жене), страни класичном певању о епским сукобима (ратовима), што је у великој мери преосмислило и однос према смрти. У певању о јамама и логорима смрт је добила нови лик, а гроб нову форму.
Keywords
