Filolog (Jun 2018)

Књижевна историја и национална филологија. Ка научном лику књижевног историчара Тихомира Остојића

  • Duško V. Pevulja

DOI
https://doi.org/10.21618/fil1817456p
Journal volume & issue
no. 17
pp. 456 – 480

Abstract

Read online

У раду се представљају и разматрају главна својства књижевноисторијског приступа Тихомира Остојића. Освјетљава се магистрална линија његове научне путање, која започиње синтетичким приказом једног раздобља српске књижевности, наставља књигама и радовима о класицима српске књижевности (Доситеј Обрадовић, Захарија Орфелин, Бранко Радичевић, Јован Стерија Поповић) и врхуни у интегралној Историји српске књижевности. Стваралачки лик овог књижевног историчара не може се схватити ако се не узме у обзир широк распон његових интересовања за различита питања из културе и књижевности његовог времена. Био је просвјетитељски оријентисан национални посленик, гимназијски професор, реформатор културних институција и књижевних часописа, секретар Матице српске и уредник најстаријег њеног гласила те, пред крај живота, декан Филозофског факултета у Скопљу. Средишњи проблем књижевноисторијског представљања српске књижевности Остојић је видио у разумијевању њеног препорода (препорођаја). Схватајући препород као дуговременски процес, његов зачетак лоцирао је међу Србе католике у Дубровнику, а завршетак у вријеме Вукове дјелатности у првој половини деветнаестог вијека. Остојић је увиђао посебни значај завршних стадијума препорода. Због тога је истицао важност истраживања српске књижевности и културе од Велике сеобе (1690) до штампања првих књига Доситеја Обрадовића (1783). Иако је дјело Доситеја Обрадовића (као и његово укупно духовно зрачење) било од пресудне важности за зачетке нове српске књижевности, Остојић је овог писца и просвјетитеља, супротно рјешењима других историчара српске књижевности, сврстао у средње доба укупне српске књижевне традиције. Припадник златног доба српске књижевне историје, у коме су дјеловали и своје главне књиге објавили најзнатнији историчари и проучаваоци националне литературе, Тихомир Остојић је своју књижевноисторијску концепцију засновао на платформи српске националне филологије, чији је утемељивач Вук Стефановић Караџић. Са србистичког становишта, он је проучавао и представљао српску књижевну и културну прошлост, водећи рачуна о цјелини српског народа и укупности његових духовних творевина. У вријеме обнављања аутентичне србистике дјело Тихомира Остојића указује се у својој снажној научној утемељености и трајној вриједности. Успостављање слике интегралне српске књижевности није могуће без ослањања на увиде овог књижевног историчара изнесене у његовим главним књигама и најзначајнијим радовима.

Keywords