Књижевна историја (Oct 2024)
Епски Турци као митски туђини: етнички стереотипи и змијска фолклорно–књижевна метафорика
Abstract
Представе о Турцима у српској и јужнословенској епици ослањају се на стереотипне слике које су се обликовале у историјским и културним додирима од почетка османског освајања балканских држава и налазиле израза како у фолклору, тако и у књижевности и историографији. У епској народној поезији Турци су приказани као историјски и митски противници, па су им се с једне стране придавале особине снажних и достојних ратника, а с друге стране демонски и анимални атрибути и одређене натприродне особине. Анимална метафорика је карактеристична и за фолклор и за књижевност, и исте стереотипне слике (змије, змајеви, аждаје, вукови, лавови, соколови и сл.) указују на међусобне утицаје који су се остваривали захваљујући заједничком фонду митолошких веровања и библијско-апокрифне традиције. Представе о Турцима као змијама, посебно крилатим, проширују семантичко поље на сродна митска бића какви су змајеви, але и здухаћи, као и на тајно магијско знање које поседују крилате чуварке блага, а на тај начин отвара се за епику важан круг мотива о убијању и гажењу змије/змаја и космичкој борби. Вишезначност симболике змије, као што су аспекти демонске снаге, мудрости, лукавости, силовитости, незајажљивости и сл., удружују се са знацима Другог који је у исто време митски туђин и блиски Други, с којим „наша“ страна дели заједнички животни и културни простор и историјско искуство. Овакве идеје утицале су на то да Турци у српском фолклору буду представљени као непомирљиви вишевековни непријатељи и неправедне судије у које не може бити поверења, али и као могући магијски помоћници.
Keywords
